Редакција научног програма – пола века и још приде

Да су поносне осниваче Редакције научног програма Телевизије Београд питали како ће изгледати и на који начин ће радити Редакција после тачно пола века, засигурно нико не би измаштао тај 1. мај 2020. који смо дочекали закључани у кућама услед пандемије вируса корона, уз компјутере, радећи емисије у заједничком виртуелном простору преко интернета. Физички одвојени једни од других, сви који учествују у процесу производње и емитовању Научног програма, данас користе предности дигиталних технологија и интернета, извештавајући у исто време о достигнућима вештачке интелигенције која прети да укине бројна занимања, укључујући и новинарство.

Данас, када су камере све мање и лакше, а оптика све сензитивнија, када се снимљени материјал чува у меморији хард диска, а монтажа ради у различитим компјутерским програмима, јако је тешко замислити време када су се телевизијске емисије снимале гломазним и тешким камерама, а монтажа састојала од сецкања и лепљења претходно развијене филмске траке. А управо је тако било када је настајала Телевизија Београд, у којој је паралелно са информативно-политичким и културно-забавним, почео да се приказује, а онда и производи образовно-научни телевизијски садржај.

Инсерт из руског научног филма „Спутњик” приказан на Телевизији Београд 1958. одшкринуо је „прозор у свет” и за научне садржаје. Снажан подстрек за популаризацију науке путем новог медија пружио је Међународни фестивал научнотехничког филма одржан 1958. у Београду. Проф. Павле Савић, светски познати истраживач нуклеарне фисије, оснивач Нуклеарног института у Винчи, предложио је студента Електротехничког факултета у Београду, касније и једног од уредника у Редакцији научног програма, Александра Ђулејића да као „стручно лице обавља уреднички посао око приказивања научних прилога и филмова на Телевизији Београд”. И то су зачеци будуће Научне редакције, чијем оснивању је претходило формирање Образовно-научног програма 1964. под руководством Мирољуба Јевтовића.

Прва серија образовно-научног карактера носила је назив Из индустрије – за индустрију. Имала је 20 епизода, а уредници су били Игор Холотков и Душан Миловановић. Прву награду за емисије научног карактера Телевизија Београд добила је 1965. године на фестивалу на Бледу за једну епизоду серије Човек и рад. Следеће, 1966. године, на истом фестивалу, прва награда је припала опет београдској телевизији за емисију из серије Речник живота, а своје треће учешће на бледском фестивалу, 1972. године, научни програм обележава наградом и за емисију Лепенски Вир.

Научна редакција је званично формирана 1. маја 1970. године, а њен први, конкурсом изабрани уредник био је књижевник Војислав Чолановић.

Прва серија коју је 1970. године произвела и емитовала новоформирана Редакција била је Наука 70. Имала је 11 епизода у трајању од по 45 мин. Уредници су били Иља Слани, Александар Ђулејић и Драган Јевтић. После ње, низале су се серије Савремени свет, Енциклопедија, Дијагнозе, Будућност која је почела, Хоризонти, 30 дана у науци, Последња оаза, Научни студио и многе друге.

Стизала су и највиша признања на престижним домаћим и страним смотрама: Резус фактор Драгана Јевтића, Гран-при на Фестивалу медицинских филмова у Варни, Уместо кристалне кугле на Берлинском фестивалу При футура, Чаробњак пренапрегнутог бетона Војислава Чолановића, Говор и протеза Верославе Тадић, Маслина – дрво које значи и Други закон термодинамике Александра Спасића. Човек и рад, Речник живота и Лепенски вир су емисије које су донеле награде са фестивала на Бледу. Већину ових емисија режирали су Јелашин Синовец, Драгутин Kостић, Милена Мирковић и Мирјана Kесер.

Пред крај 20. века, упркос све скромнијим продукционим могућностима које су условила бурна политичка времена на нашим просторима и економска криза, Научна редакција је наставила да ослушкује ритам развоја светске науке и да кључне промене у различитим доменима науке коментарише уз помоћ домаћих стручњака. Не одустајући од мисије популаризације научних истраживања, савремених достигнућа и научне традиције настале су серије: Радост сазнања, Еx libris, НИТ (Наука и Технологија), Археометалургија, Чувари традиције, Етнолошки записи, Научни форум, Kоји прозор да отворим, Научни лексикон, Археолошко лето, XX век, Историја српске археологије … И поред бројних тешкоћа, до почетка 21. века Научна редакција постала је најтрофејнија редакција у историји ТВ Београд.

Награде су наставиле да се нижу и после 2000. године, највише у домену етнолшког телевизијског филма који има завидну традицију у Научном програму (Гран-при фестивала „Златни пастир” 2004, Специјално признање – ФЕСТЕФ 2006, Прва награда – Златна букуља 2007, Прва награда за најбољу етно-серију Златна букуља 2008. и др.), али и у области нових технологија, чији је убрзани развој почео да утиче на све аспекте живота и рада савременог човека (Гран-при за изузетан допринос примене ИЦТ 2004, Инвент диплома – златна медаља са ликом Николе Тесле 2004, Посебно признање за најбоље остварење у области ИЦТ – Дискоболос 2009. и др.). Осим награда, за емисије Редакције научног програма стизале су дипломе и повеље (БОСИ ФЕСТ за најбољу телевизијску емисију 2010, ФИЛМСКО БДЕЊЕ ДУШЕ 2011, Повеља за посебан допринос медијској афирмацији наслеђа Михајла Идворског Пупина 2011 и др.)

Стасала је нова генерација уредника која се прилагођавала брзим технолошким променама у начину продукције телевизијског програма непрестано истражујући нове медијске форме које комуницирају са савременим гледаоцем. Покренути су нови серијали, организоване емисије такмичарског карактера, остварене копродукције: Иновације – корак даље, Научни кафе, Добро је знати, Kућа науке, Нове технологије у образовању, Наука у покрету, Декодирање науке, Јестива историја, Од пигмента до концепта, Одгонетање тела, Српски санитет у Великом рату, Савин врт и многе друге.

Редакција научног програма наставила је мисију популаризације науке и очувања традиције у новом медијском окружењу, искорачујући из крутих тематских оквира, повезујући научна и технолошка сазнања са кулутром, уметношћу и образовањем. О томе сведоче серијали у припреми: Суперхероји медијске писмености, Од плуга до дигиталне фарме, ТВ хемија и друге. Јер, без обзира на који начин се програм производио и пласирао, да ли преко различитих мобилних уређаја, видео платформи, телевизије на захтев или на традиционалан начин, пут до гледалаца води кроз квалитетан и занимљив садржаја, добро испричану причу, јасно објашњен и најсложенији научни проблем, као и пре више од пола века.

 

Јелена Мицић, Александра Шарковић, Илија Церовић