Добривоје Пантелић (1955 – 2020): између аматеризма, индигеног филма и аутохтоног визуелног израза српског сељаштва

СВЕТИЊА

20.27 мин, 2005

КАМЕРА, СЦЕНАРИО, РЕЖИЈА

Добрила и Добривоје Пантелић,

МОНТАЖА

Милан Пантелић

ПРОДУКЦИЈА

Обичаји Рађевине: Три-Д.

Филм Светиња представља визуелни омаж волу као сељаковом помоћнику и пријатељу, без кога за српску кућу некада није било живота. Беспрекорна фотографија, која подсећа на рад Томислава Пинтера у филму Анте Бабаје Бреза, чиста форма без играних структура, сразмерно дуги кадрови који прате радњу у отвореном простору села под снегом, као и одложено и веома сведено казивање наизглед приближавају овај филм изражајној форми посматрачког филма. Па ипак, исправније би било тражити узоре у југословенској документаристичкој школи шездесетих и седамдесетих, и њеној интелектуалистичкој и симболистичкој естетици, као и сличној поетици појединих аутора који су активни данас (В. Перовић). Наиме, ако се пажљиво анализује монтажна структура филма, поготово поједини украсни детаљи попут игре погледа ка и из прозора кућа или понављање кадрова санкања, постаје јасно да и дуги кадрови кретања волова кроз снег како би им било дато сено у центру села и донето назад кући, у ствари врше функцију естетизоване илустрације главне идеје коју доноси казивач у својој краткој нарацији — во је за српског сељака светиња. У том смислу, иако својим 

 

ВУКОСАВА

14.44 мин, 2014

КАМЕРА, СЦЕНАРИО, РЕЖИЈА

Добрила и Добривоје Пантелић

МОНТАЖА

Милан Пантелић

ПРОДУКЦИЈА

Обичаји Рађевине: Три-Д.

Вукосава је пример чисто изведеног филмског портрета. Филм нас упознаје са отреситом казивачицом из села Осечине, која је у време снимања имала 81 годину. Вукосава прича своју животну причу, при чему је преплиће са певањем песама из доба своје младости: „Тако ти је у српскоме крају, много лепо као и у рају”. Вукосава говори о значају рада, уз који је успевала да заборави на све недаће и болове које је трпела, као и својој љубави према певању песама и игрању у колу. Те песме, које Вукосава пева слабашним мада још увек звонким гласом, неретко на духовит начин говоре о продору масовног друштва на село онога доба, и о породичним драмама које тај продор покреће. Тако сазнајемо следеће: „Дукати се не мећу на цвеће, већ на цуру коју нико неће…”, али и: „Дао ми је виноград и грожђе, да га чекам док из војске дође…”. На ненаметљив начин, ефектним коришћењем мотива песме и певања, као и ручног рада, упознајемо се са још једном од невидљивих Петрија са нашег села, и са њеном унутрашњом снагом, истрајношћу и хумором са којим се суочавала са изазовима које је пред њу постављао живот. Нажалост, како Вукосава на крају каже: „Нема више…”

 

У ГОРУ, У ВОДУ

15.17 мин, 2006

КАМЕРА, СЦЕНАРИО, РЕЖИЈА

Добрила и Добривоје Пантелић

МОНТАЖА

Милан Пантелић

ПРОДУКЦИЈА

Обичаји Рађевине: Три-Д. 

 

У гору, у воду је изразити пример приступа који негују Пантелићи у приповедању аутентичних животних прича из краја. Пантелићи бирају приче са снажном етичком поруком коју настоје да потцртају филмским изражајним средствима која им стоје на располагању. Филм У гору, у воду представља хибридну форму у којој се преплићу аутентична казивања о породичној трагедији која се некада десила, обредним радњама које су учињене да би се избегле њене нежељене последице и натприродним последицама које су ипак проистекле из те трагедије, са играним структурама уз помоћ којих се наглашено дочарава драмски заплет. Радњу чини типична сеоска драма. После жестоке свађе и туче због брачног неверства, Милош се у афекту веша о грану старе крушке такуше, сахрањују га под крушком, жена му полуди од кајања и умре, рођаци спале крушку и пепео баце уз реку Јадар, а он после смрти као обешењак тера градоносне облаке од свог села. Филм комбинује слику у боји која говори о данашњици са црно-белом сликом којом се приказују сцене из прошлости, савремена казивања сељана о томе шта се некада давно десило са играним реконструкцијама ондашње породичне драме, али и обредних радњи сељана којима се терао град. Филм спада у оне са јасним наравоученијем: свађа води насиљу, насиље смрти, смрт греху, грех доноси казну која се мора искупити и у овом и у оном животу, а људи који су свему томе били сведоци обликују предања која настављају да утичу на судбине мештана чак и столећима после трагичног догађаја.

 

МЕЂА

47.08 мин, 2012

КАМЕРА, СЦЕНАРИО, РЕЖИЈА

Добрила и Добривоје Пантелић

МОНТАЖА

Душан Јошић

ПРОДУКЦИЈА

Обичаји Рађевине: Три-Д. 

Филм Међа представља најсложеније и најпотпуније остварење ауторске концепције Добриле и Добривоја Пантелића. Ради се о фином ткању које преплиће поезију, књижевна дела, вести, новинске репортаже, полицијске извештаје, судску документацију, научна дела, локална предања и живу људску реч казивача. Те предлошке изговарају како локални глумци аматери, тако и прваци Народног позоришта, како мештани, тако и новинари, градећи заједно слојевиту и тегобну приповест о својеврсној негативној сељачкој културној традицији и менталитетском недостатку. Снажећи се међусобно, те силе терају људе са ових подручја да воде деценијске судске спорове, размењују псовке и клетве, потежу песнице, мотке, секире, ножеве и пушке, и рањавају, сакате или убијају једни друге, а све због сумануте жеље да једном комшији буде макар мало горе него оном другом. Као и у већини остварења у продукцији Пантелића, гледаоцу је у последњем делу филма понуђена катарза у виду приповести о проширеној породици у којој родбина и тазбина живи заједно у слози и љубави, без разликовања мог и твог, и са поруком да би и у целој Србији људи могли да се угледају на овај позитиван пример. Као што би могло да се очекује, веома је тешко одржати овако сложену структуру у равнотежи. Глума је неуједначена, нека решења се не уклапају најбоље у укупну структуру, а наравоученије из стварног живота, иако по себи веома позитивно, делује усиљено и неуверљиво, поготову када се узму у обзир све туробне приповести које су претходно изнете. Па ипак, са свим недостацима, Међа представља снажну и опомињућу причу о разорним елементима српске сељачке културе, после које сваки гледалац остаје са горчином у души, и жељом да на неки начин допринесе превазилажењу приказаних мана. Управо то је у сржи мисије коју су себи поставили Пантелићи.