Dobrivoje Pantelić (1955-2020): između amaterizma, indigenog filma i autohtonog vizuelnog izraza srpskog seljaštva
SVETINJA
20.27 min, 2005
КAMERA, SCENARIO, REŽIJA
Dobrila i Dobrivoje Pantelić,
MONTAŽA
Milan Pantelić
PRODUКCIJA
Običaji Rađevine: Tri-D.
 
Film Svetinja predstavlja vizuelni omaž volu kao seljakovom pomoćniku i prijatelju, bez koga za srpsku kuću nekada nije bilo života. Besprekorna fotografija, koja podseća na rad Tomislava Pintera u filmu Ante Babaje Breza, čista forma bez igranih struktura, srazmerno dugi kadrovi koji prate radnju u otvorenom prostoru sela pod snegom, kao i odloženo i veoma svedeno kazivanje naizgled približavaju ovaj film izražajnoj formi posmatračkog filma. Pa ipak, ispravnije bi bilo tražiti uzore u jugoslovenskoj dokumentarističkoj školi šezdesetih i sedamdesetih, i njenoj intelektualističkoj i simbolističkoj estetici, kao i sličnoj poetici pojedinih autora koji su aktivni danas (V. Perović). Naime, ako se pažljivo analizuje montažna struktura filma, pogotovo pojedini ukrasni detalji poput igre pogleda ka i iz prozora kuća ili ponavljanje kadrova sankanja, postaje jasno da i dugi kadrovi kretanja volova kroz sneg kako bi im bilo dato seno u centru sela i doneto nazad kući, u stvari vrše funkciju estetizovane ilustracije glavne ideje koju donosi kazivač u svojoj kratkoj naraciji — vo je za srpskog seljaka svetinja. U tom smislu, iako svojim 
 
VUКOSAVA
14.44 min, 2014
КAMERA, SCENARIO, REŽIJA
Dobrila i Dobrivoje Pantelić
MONTAŽA
Milan Pantelić
PRODUКCIJA
Običaji Rađevine: Tri-D.
 
Vukosava je primer čisto izvedenog filmskog portreta. Film nas upoznaje sa otresitom kazivačicom iz sela Osečine, koja je u vreme snimanja imala 81 godinu. Vukosava priča svoju životnu priču, pri čemu je prepliće sa pevanjem pesama iz doba svoje mladosti: „Tako ti je u srpskome kraju, mnogo lepo kao i u raju”. Vukosava govori o značaju rada, uz koji je uspevala da zaboravi na sve nedaće i bolove koje je trpela, kao i svojoj ljubavi prema pevanju pesama i igranju u kolu. Te pesme, koje Vukosava peva slabašnim mada još uvek zvonkim glasom, neretko na duhovit način govore o prodoru masovnog društva na selo onoga doba, i o porodičnim dramama koje taj prodor pokreće. Tako saznajemo sledeće: „Dukati se ne meću na cveće, već na curu koju niko neće…”, ali i: „Dao mi je vinograd i grožđe, da ga čekam dok iz vojske dođe…”. Na nenametljiv način, efektnim korišćenjem motiva pesme i pevanja, kao i ručnog rada, upoznajemo se sa još jednom od nevidljivih Petrija sa našeg sela, i sa njenom unutrašnjom snagom, istrajnošću i humorom sa kojim se suočavala sa izazovima koje je pred nju postavljao život. Nažalost, kako Vukosava na kraju kaže: „Nema više…”
 
U GORU, U VODU
15.17 min, 2006
КAMERA, SCENARIO, REŽIJA
Dobrila i Dobrivoje Pantelić
MONTAŽA
Milan Pantelić
PRODUКCIJA
Običaji Rađevine: Tri-D. 
 
U goru, u vodu je izraziti primer pristupa koji neguju Pantelići u pripovedanju autentičnih životnih priča iz kraja. Pantelići biraju priče sa snažnom etičkom porukom koju nastoje da potcrtaju filmskim izražajnim sredstvima koja im stoje na raspolaganju. Film U goru, u vodu predstavlja hibridnu formu u kojoj se prepliću autentična kazivanja o porodičnoj tragediji koja se nekada desila, obrednim radnjama koje su učinjene da bi se izbegle njene neželjene posledice i natprirodnim posledicama koje su ipak proistekle iz te tragedije, sa igranim strukturama uz pomoć kojih se naglašeno dočarava dramski zaplet. Radnju čini tipična seoska drama. Posle žestoke svađe i tuče zbog bračnog neverstva, Miloš se u afektu veša o granu stare kruške takuše, sahranjuju ga pod kruškom, žena mu poludi od kajanja i umre, rođaci spale krušku i pepeo bace uz reku Jadar, a on posle smrti kao obešenjak tera gradonosne oblake od svog sela. Film kombinuje sliku u boji koja govori o današnjici sa crno-belom slikom kojom se prikazuju scene iz prošlosti, savremena kazivanja seljana o tome šta se nekada davno desilo sa igranim rekonstrukcijama ondašnje porodične drame, ali i obrednih radnji seljana kojima se terao grad. Film spada u one sa jasnim naravoučenijem: svađa vodi nasilju, nasilje smrti, smrt grehu, greh donosi kaznu koja se mora iskupiti i u ovom i u onom životu, a ljudi koji su svemu tome bili svedoci oblikuju predanja koja nastavljaju da utiču na sudbine meštana čak i stolećima posle tragičnog događaja.
 
MEĐA
47.08 min, 2012
КAMERA, SCENARIO, REŽIJA
Dobrila i Dobrivoje Pantelić
MONTAŽA
Dušan Jošić
PRODUКCIJA
Običaji Rađevine: Tri-D. 
 
Film Međa predstavlja najsloženije i najpotpunije ostvarenje autorske koncepcije Dobrile i Dobrivoja Pantelića. Radi se o finom tkanju koje prepliće poeziju, književna dela, vesti, novinske reportaže, policijske izveštaje, sudsku dokumentaciju, naučna dela, lokalna predanja i živu ljudsku reč kazivača. Te predloške izgovaraju kako lokalni glumci amateri, tako i prvaci Narodnog pozorišta, kako meštani, tako i novinari, gradeći zajedno slojevitu i tegobnu pripovest o svojevrsnoj negativnoj seljačkoj kulturnoj tradiciji i mentalitetskom nedostatku. Snažeći se međusobno, te sile teraju ljude sa ovih područja da vode decenijske sudske sporove, razmenjuju psovke i kletve, potežu pesnice, motke, sekire, noževe i puške, i ranjavaju, sakate ili ubijaju jedni druge, a sve zbog sumanute želje da jednom komšiji bude makar malo gore nego onom drugom. Кao i u većini ostvarenja u produkciji Pantelića, gledaocu je u poslednjem delu filma ponuđena katarza u vidu pripovesti o proširenoj porodici u kojoj rodbina i tazbina živi zajedno u slozi i ljubavi, bez razlikovanja mog i tvog, i sa porukom da bi i u celoj Srbiji ljudi mogli da se ugledaju na ovaj pozitivan primer. Кao što bi moglo da se očekuje, veoma je teško održati ovako složenu strukturu u ravnoteži. Gluma je neujednačena, neka rešenja se ne uklapaju najbolje u ukupnu strukturu, a naravoučenije iz stvarnog života, iako po sebi veoma pozitivno, deluje usiljeno i neuverljivo, pogotovu kada se uzmu u obzir sve turobne pripovesti koje su prethodno iznete. Pa ipak, sa svim nedostacima, Međa predstavlja snažnu i opominjuću priču o razornim elementima srpske seljačke kulture, posle koje svaki gledalac ostaje sa gorčinom u duši, i željom da na neki način doprinese prevazilaženju prikazanih mana. Upravo to je u srži misije koju su sebi postavili Pantelići.