Милован Пандуревић

Рођен је 1953. године у планинском селу Кумани (Требевић), недалеко од Сарајева. Дипломирао је театрологију и општу књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву. Специјализацију из теорије глуме и режије завршио у Москви, на ГИТИС-у 1983. године.  

 

До почетка рата у БиХ живи и ради у Сарајеву.  Запослен је на Радио-телевизији Сарајево, као режисер и драматург у Драмској редакцији  Радио-Сарајева. У мају 1992. године напушта Сарајево и долази на Пале (Република Српска), гдје учествује у формирању  и оснивању Српског радија (РТРС). Од  1993. године прелази у новоосновано филмско предузеће  „Срна филм“, прву продуцентску кућу Републике Српске и обавља послове режисера, умјетничког директора и дугогодишњег директора. У оквиру „Срна филма“, пионирски започиње посао на прикупљању архивске филмске грађе и формирању филмског архива Републике Српске, данашње Кинотеке Републике Српске, чији је и дугогодишњи директор, до одласка у пензију 2018. године.

 

Аутор је бројних документарних филмова (сценариста и режисер), добитник више домаћих и међународних награда и признања, и као аутор и као продуцент.

Његови филмови учествовали су на фестивалима у Москви, Кијеву, Тамбову, Рјазању, Иркутску, Санкт Петербургу, Београду, Сплиту, Штокхолму и другим градовима.

Најзначајнији документарни филмови: „Ампутирци“ (1993), „Порушени храмови“ (1995), „Манастир Возућица“ (1995), „Срећа је остати жив“ (1997), „Српске цркве брвнаре – знаци трајања“ (1998), „Сувенир“ (1998), „Дучићев повратак: очи на оба света“ (2001), „Зашто није отишао Боро“ (2003), „Писмо Ивану“ (2003), „Слике Јахорине и околине“ (2004),  „Мјесто злочина“ (2007) и други.