Жири  XXVI међународног фестивала етнолошког филма, у саставу:

Др Етами Борјан, Милутин Дедић и др Александра Павићевић, узевши у обзир специфичности етнографског и филмског записа једногласно је донео следећу

ОДЛУКУ

Гран При Драгослав Антонијевић, додељује се филму:

У потрази за шаманом, редитеља, Пјера Боканфуса. Француска.

Редитељ је од 1994.г пратио живот  заједнице Палавани на Филипинима, бележећи  свакодневицу и сусретање са тековинама модерне цивилизације. Живот заједнице био је обликован праксом локалног шамана. После његове смрти заједница доживљава кризу постојања, те у безуспешној потрази за новим шаманом, отвара врата спољним утицајима. Слојевита и снажна прича о  животу ове заједнице у спрези са вишеслојним визуелним приказом, одличном фотографијом и разрађеном методологијом етнографског истраживања издваја овај филм као пример савременог истраживачког и активистичког етнографског филма.

Награда за најбољи домаћи филм додељује се филму:

Обећање, редитеља, Жељка Мирковића и Душана Гајића. Србија, Белгија.

Прича из села Рогљево (Неготинска Крајина) коју износе аутори одсликава сложеност културне, историјске и друштвене ситуације, коју сан о изради врхунског вина покушава да надвиси. То је могуће уколико се успостави склад између камена, климе и наслеђа. Филм указује на комуниколошке изазове при сусрету различитих култура и поставља питање о могућности усвајања нових идеја и знања. Тиме се уједно ставља акценат на изазове етнографског истраживања и њихово аудио-визуелно уобличавање и наглашава неопходност очувања нематеријалне баштине

Награда за најбољи инострани филм додељује се филму Зграби и бежи, редитељке Розер Кореле. Шпанија, Немачка.

Филм пропитује устаљене и општеприхваћене традиционалне обичаје у Киргистану који  опстају на уштрб женских права и слобода. Методологија рада је подразумевала интимистички приступ, који омогућава гледаоцу да сагледа проблем отмице из женског угла. Филм карарактерише и вешта употреба камере која се појављује као врста готово неприметног медијатора у комуникацији између редитељке и снимљених саговорника и саговорница.

Награда за допринос нематеријалном културном наслеђу додељује се филму:

Шанко си Бонка залиби (Шанко се у Бонку заљуби), редитељке Вање Чолић. Србија.

Филм представља доприносочувању српског нематеријалног културног наслеђа, кроз бригу о специфичној језичкој, музичкој, социјалној и књижевно-историјској вредности поеме о Шанку и Бонки, из Зајечара.

Награда за етнографски запис додељује се филму: 

Ткање прича,  редитељке Кјаре Калвет. Шпанија.

Филм је вишеслојан приказ боливијске културе у којој ткање представља „тоталну друштвену чињеницу“ која обележава и свакодневни и ритуални живот заједнице. Такође, филм представља пример класичног етнографског филма који комбинује истраживање на терену са научним антрополошким тумачењима.

Награда за камеру додељује се филму:

Последњи плес, редитеља  Диега Диноћенца. Италија.

Разрађени филмски језик и вешти покрети камере у захтевним сценама масовних верских ритуала у Индији, као и минуциозни прикази традиционалног плеса издвајају овај филм изразите ликовности.

Награда за монтажу додељује се филму:

В тени больших деревьев (Мали људи, велико дрвеће), редитеља Вадима Витовшева. Русија

Добро измонтирани кадрови доприносе чврстој наративној структури и динамичном ритму, те наглашавају симболичност филмске приче о племену Бака, у централноанфричкој Републици..

Посебно признање за креативну радозналост додељује се филму:

Маркиз де Ваврен, Од племићког имања до џунгле, редитеља  Гјес Винтер и Лик Плантие. Белгија

Филм је ода једном од пионира етнографског филма Маркизу де Ваврину, који је снагом своје радозналости отворио свету  непознате просторе јужне Америке. При томе, он није упао у тадашње колонизаторске истраживачке праксе, већ је величао посебност другачијих, незападних култура.

У Београду

12. октобар 2017.