Филмови јужније од јужног

Приступ стварању етнографских документарних филмова на најјужнијем делу Југа. Ови филмови нису бирани као репрезентативна селекција, а помоћи ће нам да одемо до планинских врхова, најсушнијих пустиња, пупка света (Te Pito o te Henua) и до градова који леже на уској тераси између Анда и Тихог океана.

Филм „Нема проблема“ ће нас упознати са Јужном Америком посматраном очима српских избеглица, који су после рата крајем деведесетих дошли са надом да ће наћи мир и место за живот. Филм их прати од самог доласка, и даље како се суочавају са својим очекивањима и условима живота који су их стварно дочекали. Некада је овај филм био критика закона о квалитету становања које је донела чилеанска влада. Данас, када се путања миграција променила, служи као подсетник на та времена.

Та фрустрирајућа авантура у хладном граду у оштром је контрасту са експлозијом боја коју видимо у другим филмовима. У њима су музички и плесни израз полазна тачка за истраживање неких од главних тема латиноамеричке етнографије: етногенеза, национални идентитет, нематеријално културно наслеђе и питања пола и рода. Нарочито је интересантан „Риу“. Острво Рапа Нуи (раније познато као Ускршње острво) је изолована заједница искористила да заштити своју културу и за време хватања робова од стране европских морепловаца и за време експлоатације од стране чилеанских и британских капиталиста двадесетог века. У једноставној причи пуној предивних народних песама, овај филм комбинује традиционалне теме Рапануи етнографије (митове о пореклу, губитак језика и културе, изолацију итд.) са модерним као што је транс идентитет и преношење нематеријалног културног наслеђа.

Потрага за националним идентитетима заснована на култури местика и популарној култури можда је и најважнија тема перуанских друштвених наука. „Још ме има“ (Kachkaniraqmi) је путовање кроз бескрајну географију Анда, где мајстори и великани музике певају у овом хорском, вишеструком есеју.

Хиљаду километара јужно од Перуа, у сувој пустињи Атакама, „Келе Келе“ нам даје могућност да осетимо како настаје културни феномен фузије. Меладо бира свој посебан приступ, који комбинује измишљене холивудске појмове Дивљег запада са локалном потрагом за идентитетом предака. Овај феномен јесте необичан али прича једну универзалну причу. Такође, филм уме да прикаже неке карактеристике андске фузије култура, док комбинује локалне културне елементе како би створио нешто ново што изгледа старо.

Надамо се да ће ови филмови дочарати значај који су „културни изрази“ и укрштање са језиком филмске фикције створили у производњи етнографских документарних филмова у региону где се стално трага за новим наративима карактеристичним за Латинску Америку. У сваком случају ово је позив да се додирну светови и приступи који у Београду нису толико чести.

 

Нема проблема (2001) 61 мин. Режија: Кристијан Леигтон, Сузана Фоксли. Surreal Films

Риу (2018) 71 мин. Режија: Пабло Бертелон

Још ме има (Kachkaniraqmi) (2013) 123 мин. Режија: Хавијер Коркуера. Quechua Films

Келе Келе (2019) 53 мин. Режија: Пабло Меладо